Nezaj!

 

Život, običaje i zanate
v zavičajé Petra Kljepca

(pojedini primjeri zapisa u dialektu, su iz knjige Pamejnek (Slavko Malnar) i Okamneli mož (Jože Primc)


     

   


 

Život i običaje v Zakrajce
 

Sijeu uohku propade, al običaje ne!
Ankrat davnu, na krajčke košenice je pršiu pastir zs svojen stadon uovac. Te je bua duobra klima i duobra paša, zatu je te postaviu drvino hišo. Ta kraj se mu je duopou i uodlučiu je da bu uostaou za skuze. Kmale se je uožjeniu i rodile so se mu sine. Prekrčiu je šumo, naridiu terase i zrihtou je nive.

Život v Zakrajce, ku mu po domači pravejo "Krajc", nej biu uohak, se kaj so prdejuale, so morale zs kuoše na hrbteh prnest do doma.
Zjemlo so uorale z drevon. Koda se je uobdelivou sake pedal zemli. Rabele so se sake vrste motik, vužja za uokopavajni uohke zemli i širja za uokopavajni tižje zjemle. Saka matika je jemejua svojga vlasnika. Stare strušene matike se nejso vrgle stran, zak so ih majstore
nanovu skovale. Na nivah se je v kolobarjejne sadiu: krumpir, koruza, fožun, zile, bob, rejpa, pšenica, ječam, uovos, rž, prosu, uan i tobak. Žitarce so se uodnjesle v mlin v Žrnak.
V zakrajce nejbuo sušione i statov z auan, zato se je uan pozime uodnisiu na tkanje v Gašparce, kej so dejuale ciuhe, rjuhe, prte, brisače, srajce, rubače i drugo obučo.
Uzgoj tobaka je biu zabranjen, zatu so ga sadile naskref, na sake nive pomau.
Pr´a:ve p´ušač ne gl´i:da k´a:k je t´obak, gl´a:vnu da ima d´uh po tob´a:ke. / Pravi pušač ne gleda kakav je duhan, glavno da ima miris po duhanu.
B´utero je t´ešku kv´rhe n´est, kn´azdu pa še tižje. / Koš za sijeno je teško nositi uzbrdo, a nizbrdo još teže. Klep´i:nek al m´i:rnek tr´idezdvej l´itre d´rži. /  Klepinek ili mirnek (stara mjera za žito) drži trideset i dvije litre. Kuošna se računa uot Kr´ejsa do V´ilke M´a:še.


 
Selo može propasti, ali običaji ne! Nekad davno, na »krajčke košenice«, došao je pastir sa svojim stadom ovaca. Budući, da je bila tu dobra klima i dobra paša, postavio je drvenu kolibu. Kako mu se taj kraj dopao, odlučio je tu ostati za stalno. Ubrzo se oženio i rodili su mu se sinovi. Prokrčio je šumu i uredio njive.
Život u Zakrajcu, kojemu domaćini kažu »Krajc«, nije bio lak, sve šta su privredili na njivama, morali su do kuće prenijeti u košu na leđima. Za oranje zemlje se upotrebljavalo "drevu" (predhodnica rala i pluga). Nekad se obrađivao svaki pedalj zemlje. Upotrebljavale su se različite vrste motika, uža za okopavanje lake zemlje i široka za okopavanje i kopanje teže zemlje. Svaka motika imala je svog vlasnika. Stare istrošene motike se nisu odbacile, nego su jih majstori kovači nanovo izkovali. Na njivama se sadilo u kolobarjenju: krumpir, kukuruz, fažol, zelje, bob, repa, pšenica, ječam, zob, rž, proso, lan i duhan. Žitarice su se odnosile u mlin u Žrnak. U Zakrakcu nije bilo sušione i statvi za obradu lana, zato se lan u zimsko doba odnosio na tkanje tkalcu u Gašperce, gdje su se izrađivali razni predmeti.
U
zgoj duhana je bio zabranjen, zato su ga sadili potajno, na svakoj njivi po malo. Pr´a:ve p´ušač ne gl´i:da k´a:k je t´obak, gl´a:vnu da ima d´uh po tob´a:ke. / Pravi pušač ne gleda kakav je duhan, glavno da ima miris po duhanu.
B´utero je t´ešku kv´rhe n´est, kn´azdu pa še tižje. / Koš za sijeno je teško nositi uzbrdo, a nizbrdo još teže. Klep´i:nek al m´i:rnek tr´idezdvej l´itre d´rži. /  Klepinek ili mirnek (stara mjera za žito) drži trideset i dvije litre. Kuošna se računa uot Kr´ejsa do V´ilke M´a:še.

        


KROŠNARJENJE

Da be se zaslužiu neke dinar, so najbulje kar so jemejle, v doma narjeneh kuošeh, uodnašale prodavat uot hiše do hiše, se do Girava i Dejuonc.
Prodavau se je: pletjene kuoše, rakija, uorejhe, jabka, blječke, jajca, krumpir, fožun, masuo, putor i mlejku.
Kepavau se je, najbol su, cukor, uorižje, kafa...
Zs Zavičaja Petra Kljepca so ženi hodile prodavat i v Rejko. Na put doug 150 km, ku so nosile teške ruzake: fožuna, masua, putra, risnc, blječkov, rakije... so krinele vutra ranu, do zvečir so pršle do Kamenjaka, kej so prespale, a druge dan so pršle v Rejko. Tok ih nejbuo nozaj tri dni i tok so dejuale po ane dvajset pute na lejtu.
Zakrajčane so ble duobre majstore: vurmoharje, žagmajstre, drvarje, kuosce, krošnarje..., a društvu jen je dejuaua vejverca.
Kok fl´i:tna žeu´a:uca je v´ejverca.

Da bi se zaslužio neki dinar, najbolje proizvode su, u doma izrađenim koševima, odnosili prodavati od kuće do kuće, sve do Gerova i Delnica. Prodavalo se: pletene koševe, rakija, jabuke, jaja, krumpir, fažol, maslo, puter i mlijeko. Kupovalo se uglavnom sol, šečer, riž, kava...
Iz Zavičaja Petra Klepca, žene su odlazile prodavati i u Rijeku. Na put dug 150 km, kamo su nosile teške naprtnjače: graha, masla, voća, borovica, suhog voča, rakije... krenule su rano ujutro, do večera su stigle do Kamenjaka, gdje su prespavale i tek sljedeći dan stigle u Rijeku. Takvih turneja, jedna je trajala tri dana, bilo je oko dvadesetak u godini.
Zakrajčani su bili dobri majstori: vurmoharji (urari), žagmajsti, drvari, kosci, krošnjari…, a društvo im je pravila vjeverica. Kok fl´i:tna žeu´a:uca je v´ejverca. / Kako lijepa životinjica je vjeverica.

 

KUOŠNA

Polejte se je ranu stajau, več uob štrte vure vutra, ku so moške uodošle na košno.
Da be se nahraneua živina, se je pokosiuo sake pidn. Senu se je i po vuro huoda nosiu v buterah teškeh po 40 kil.
Žinske so šle najprejk v štauo, a puole so prpravle za jest z akuosce.
Sunce je šuo hmale za brejg, zatu so šle ledi hmale spat, več uokule sjedme zvečir, zs kokušme, se je rjekuo. Koda je trebau še kokuše mau poterat spat.

Ljeti se ustajalo u četiri sata ujutro, kada su muški odlazili na košnju trave. Da bi se nahranila živina, pokosio se svaki pedalj pašnjaka.
Sijeno se i po sat hoda nosilo u buterama, teškim po 40 kg.
Ženske su najprije otišle u štalu, a zatim pripremile doručak za muške. Zbog konfiguracije terena, je sunce vrlo rano zašlo za brijegom. Zbog toga su ljudi odlazili na spavanje »sa kokošima«, oko sedam sati navečer. Ponekad je bilo potrebno kokoši, malo požuriti na spavanje.

 
 

SEJKAJNI DRV / SJEĆA DRVA

Iskorištavanje šume je bio osim za vlastiti ogrijev i jedan od važnijih prihoda u seljačkom gospodarstvu. Šuma se sjekla na kraju zime i pčetkom proljeća. Drvo se sjeklo i za izradu poljoprivrednog alata i za izradu sijenika. Tako se za izradu zubova za grablje upotrebljavao dren, a za izradu kućnih tramova – kostanj. Za sijeću su se upotrebljavale različite vrste sjekira. Za pomicanje drva upotrebljavao se cepin. Ako je drvo bilo namijenjeno na žagu, tada se već u šumi olupilo sa uotkom - posebnim lupilcem kore drveta.

 

ŠUMSKE DEJUAVCE / ŠUMSKI RADNICI

U Zavičaju Petra Klepca je oduvijek bilo izvrstnih šumskih radnika, sjekača, tesača i drugih majstora, po koje su dolazili razni poduzetnici. Šumski radnici iz kupske i čabranske doline, bili su među najpriznanijima sve do Slavonije i Madžarske. Pri radu su upotrebljavali šumsku žagu, b´t/bat, klanfe i razne vrste sjekira: bradvile/tesarska sjekira širokog reziva, plankače…Svaka skupina šumskih radnika, koja je brojala od 4 do 12 radnika, imala je svog kalib´ra – održivača kolibe i kas´a:tara. Kalib´r je j´emiu d´ejua ko ana gospod´ina. /Održivač kolibe je imao posla poput jedne domaćice. Kas´a:tar se pog´a:ja za d´ejuu je za c´ejno./ Vođa šumskih radnika se dogovara za posao i za cijenu.
Na delo v slavonske gozdove je prišla že vnaprej sestavljena skupina 12-tih izurjenih delavcev – pintarjev, za izdelavo hrastovih dog, železniških pragov in hlodov. Vsakdo je že vnaprej vedel, kaj bo delal in si priskrbel primerno orodje. Dva žagarja, rekli so jim »šnitarja«, sta podirala in razžagovala debla. Za njima je bil cepilec ali »klibar«. Za njim so bili trije »špringarji«, ki so za cepilcem na grobo obtesovali razcepljene »zgonte« za doge. Za »špringarji« sta bila na vrsti dva »flakarja«, ki sta natančno, po debelinskih merah, lepo in gladko obtesavala hrastove doge, za njima pa je »krajčar« s »krajčarico« iztesal beljavo in po širini na obeh koncih obdelal doge. Podobno je bilo dodeljeno delo tudi drugim delavcem. Najprej se je morala izdelati lesena delavska koliba, prekrita s strešno lepenko in pripraviti ležišča iz slame. Sredi kolibe se je zakuril ogenj, ki ni ugasnil celih šest mesecev. Nad ognjiščem je bila odprtina za dim, na slemenu pa je bil pritrjen lesen kavelj, ki so mu rekli »kuhar«. Nanj se je nad ogenj obešal kotel in v njem se je kuhalo. Delodajalec je dal živila: koruzo, moko, fižol, sol in slanino. Za zajtrk in večerjo je bila zabeljena polenta, za južino pa je bila vsak dan fižolova mineštra z rezanci. Vsak četrtek so bili kuhani štruklji, včasih v žaru pečene mlince in projo, ob praznikih pa tudi potico. Kolibar je skrbel za snago in red, nosil je vodo, pripravljal drva in kuhal. (Lit. Anton Ožbolt: Dežela Petra Klepca, stran 61-65)



AMERIKA

Duoste ledi uot tud, je na počitke 20 stolječa, uodošuo na put v Ameriko. Najprejk je šiu adon uot hiše i ku je mau zaslužiu, je puoslou denarje za put še drugmu. Tok so uothajale na doug put i po mejsoc dan na murje. Ku so vidle valove vilke ku Svita guora, so rjekle: Zbogun moj Zakrajc, zak nejso virvale, da budo uostale žive.

Mnogo ljudi iz ovih krajeva, je na početku 20. stoljeća, krenulo na put u Ameriku. Tako je najprije otišao jedan član porodice, i kad je malo zaslužio, poslao je novac za put drugome. Tako su odlazili na dugi put i po mjesec dana na moru. Kad su vidjeli valove, velike kao Sveta Gora, rekli su zbogom moj Zakrajc, nisu vjerovali da će ostati živi.
 

ŠTIRNE

Sjeua Zakrajca, nejso jemejua vodovoda, nego je saka hiša jemejua svojo štirno. V dougeh polejtneh šušah so znale štirne prešešet, unda se je po hodiuo po vuodo v Koupo.
Na kraje rata, lejta 1944, je Zakrajc duobiu prvo elektriko zs 3 km udaljene majhne elektrane. Elektrana je bua pr´ Malne v Turkeh, narjena za partizansko bolnico, a nekaj vur na dan, je bua luč i v Zakrajce.

Selo Srednjeg Zakrajca, nikad nije imalo vodovod, nego je svaka kuća imala štirnu. U dugim ljetnim sušama, šterne su znale presušiti i po vodu se odlazilo u rijeku Kupu. Na kraju drugog svjetskog rata, 1944 godine, Zakrajc je dobio struju iz 3 km udaljene manje elektrane. Elektrana, koja je bila u kući »Pri Malnu« (Turke), bila je izgrađena za potrebe partizanske bolnice, a nekoliko sati dnevno, imali su svjetlo i u Zakrajcu.

 

KUAJNI / KOLINJE

Svinje su se hranile triput dnevno, a obilnije su ih hranili na jesen, pred zimskim klanjem. Hranu za svinje sačinjavali su: kuhinjski otpaci, krumpirom, repom, voćem, mlijekom, raznim vrstama lišča i bilja, ovas, kukuruz… Hrana za svinje drobila se sjekačem, kuhala se u kotlu u crnoj kuhinji. Do drvenog korita u svinjaku odnosila se u drvenoj posudi (gal´idi). P´ouna gal´ida je kumaj za ankrat naf´utrat pr´asce./ Puna posuda za pripremanje hrane svinjama, jedva je za jednom nahraniti svinje. Koline, koje su se održavale krajem studenog i početka prosinca, su bile kako u Zakrajcu, tako i u cijeloj kupskoj i čabranskoj dolini, višestoljetna tradicija i najvažniji događaj cijele godine. Svinje su značile bogastvo i jedini čvrsti oslonac preživljavanja cijele familije. Zakol svinje bio je obred, kod kojeg su se, uz Podgursku rakiju i kafu, rano ujutro sastalo pet jakih seoskih držača i koljač svinja. Iako je postojao čvrst dogovor između držača, ponekad je koja svinja pobjegla. Kad su joj oduzeli krv,  položili su ju u banju ili n´čku (drvena ovalna posuda) i pokrili svinju sa slamom. Paljenjem slame, odstranila se dlaka sa svinje, što je karakteristično za kupsku i čabransku dolinu. Koža opaljena svinja se još dodatno ostrugala sa nožem. Zatim je slijedilo dizanje na račve i rasjecanje na dvije polovice. Zatim je slijedilo bekarenje (raskosavanje), najprije su se obradile noge, zatim se odstranila slanina, koja se u jednom komadu dala sušiti na sušilo. Preostalo meso sijeklo se po nekom redu, leđni dio, čime se napravio otvor u trbušnu šupljinu. Slijedilo je oprezno odstranjivanje crijeva, želudca, glave, pljuča, srca i jetri. Crijeva su oprali za izradu krvavica. Prvo jelo od svinje bila su jetrca. Žene su miješale krv, da se ne zgruša i pravile smjesu za kobasice. Kobasice su se sastojale iz leđnog špeka (30%), kojeg se narezalo na kockice i  mljevenog mesa (70%) iz ostataka, nastalo pri obradi plečke i vratine. Mljevenoj masi, koja se samljela na gruboj šajbi (10 mm), dodala se sol (1,5%), papar (0,5%) i slatka paprika (1%). Promiješana masa se ostavila da stoji dva dana i još nekoliko puta promiješala. Na kraju se dodao češnjak, koji se narezao, i skuhao u vodi. Ohlađena tekučina se dodala u masu sa kojom su se napunila crijeva za kobasice. Kobasice su bile praktične za pripremu marendi, za furmane i šumske radnike. Posušene kobasice su se pohranile u mast ili zasku u kibličima. Za ocvirke (čvarci), se upotrijebio višak masnoće od kolinja, koji se izrezao na kockice 2x2 cm i pekao na laganoj vatri, kako bi se masnoća istopila i odvojila od masnog tkiva. Vruća mast se odvojila u posebne kibliče za čuvanje masti. Gusti ostatak mase se polio mlijekom, posolio i pekao, dok nije dobio rumeno-žutu boju. Tada se posuda sklonila sa štednjaka, pustila da se ohladi i procijedila kroz cjediljku. Ocvirki su bili prilog jela spremljenih od zelja i repe. Se v´ide m´ajster kok zn´a:  blek´a:ret. / Odmah se vidi, tko je majstor za komadanje zaklane životinje. Ke je ku´ajni se pret fsako h´išo pr´asce drž´ijo. / Kad su kolinje, se ispred svake kuće »drže« svinje.

 

ŠUŠEJNI MESA

Nekad kuće u Zakrajcu, nisu imale dimnjake, ni posebne rauf kamre, nego su na tramovima podkrovlja, visili komadi mesa i kobasica. Pojedine kuće, uzgojile su i po tri svinje. Za pripremu mesa za sušenje, su se od butova oblikovale šunke, koje su se za tri dana stavile u čeber na suho soljenje, zatim su se stavile u slanicu – vodnu raztopinu soli, kojoj su dodali papar, češnjak, čebulu, brinove jagode i lovorov list. Veči komadi mesa su se morali soliti dulje, posebno oko kostiju, zato su ih položili na dno. Na dno su dali još želudac i vratovinu, da su se pod težinom sprešali. Veči komadi mesa morali su se okretati i obtežiti. Nakon 30 do 45 dana, soljenje je bilo završeno i površina šunke se odsoljavala u hladnoj vodi. Šunka se odnijela na jezbu, gdje je bila sušiona mesa. Za dobro provjetravanje, je bilo potkrovlje na oba kraja bez prozora. Osim domaće šunke, sušila su se svinjka rebrca, slanina i "zarebrnik" - vrlo cijenjen komad mesa. Po debelini špeha su izračunali, do kad će u kući biti masti na raspolaganju. Mast se pohranila u posebne kibliče iz drveta trešnje. Salo se upotrebljavalo kao mast za priprem jela i peciva. Sa njim su mazali raspucane dlanove ruku, cipele, skije, te remenje žag u mlinu. Uz topljenje masti, su se pripremali ocvirki i zalili u mast.

  

KUHAJNI / KUHANJE

Do sredine 19. stoljeća, glavni vir hrane, su žita, najprije; oves, ječam, ajda i proso, nešto kasnije pšenica i rž. Počelo se prodavati mlijeko i mlječni proizvodi. Zbog povoljnih klimatskih uvjeta, sadio se krumpir, zelje, repa, mrkva, fažol i bob, a u vrtu salata, peteršilj, crvena mrkva, koleraba i češnjak. Suho voče je bilo važna dopunska hrana. Kod jela su uvijek bili svi članovi familije (porodica), svaki je imao svoje mjesto, a otac je bio na čelu stola. Za vrijeme jela, nije se smijelo pričati, a  prije i poslije jela se molilo, da bi Bog pomogao obiteljskoj sreći, zdravlju, veselju i da sve dobro rodi. Kao što je to bio oduvijek stari običaj, gdje se jelo pripremalo iz samo jedne vrste hrane, svi su jeli iz iste posude, zvane brn´ina sklejda, a najčešča hrana bili su kukuruzni žganci, zabeljeni sa ocvirkima.  Za ručak je bila obavezna goveđa župa (juha), goveđe ili svinjsko meso i obavezan slastan krumpir u komadima. Kruh se nije rezao, nego se lomio. Kada su, obično oko 29. novembra, zaklali svinje, svinjsko meso i krvavice bili su stalna hrana. Jesen i zima, bili su vrijeme za kuhanje zelja, kuhana repe sa suhim kobasicama, kolerabe, pašte i fažola…pečeni žganci začinjeni zaskom/zaseka, sa zaribrnikom/vrsta mesa… Oko pusta, kuhala su se svinjska rebra. Kad su dozorijele slive, pravili su se knedelni. Kad su dozorijele jabuke, ispekli su rejtež (jabučni štrudel). Od ostalog peciva: krofe, štrukle, pohajne, budl i svakako orejhovo potico. Za b´ud´l (kojemu kažu i naduavajni), uskršnji nadjev, specialiteta Gornjekupske i Čabranske doline, potrebni su: žumanjci, bijeli kruh star dva dana, domaća suha slanina, domaća šunka ili kraća ili suhi zarebrnik, kvas, sol, popar, lukec i suhe danke posušene na dimu ili zraku. Budl je posebna vrsta želudca, karakteristična za gornje-kupsku i čabransku dolinu. Za dobre krvavice, je potrebno dvanaest stvari. Krv zaklane svinje, se morala stalno miješati i dodati sol ili ocat, da se ne stvrdne. Ocijeđena krv se nato ohladila. Zatim su se pripremili ostali sastojci: meso svinjske glave, krvavi dijelovi mesa, pljuča, jetra, ocvirki i oparen kruh u juhi u kojoj se kuhala glava. U toj juhi se skuhao i riž. Ostali dodaci su: čebula, limun, vanilija, cimet, šečer, sol, popar, mljeveni češnjak, melisa i metvica. Masu za krvavice su napunili u debela nagubana svinjska crijeva, koja su se dobro zavezala. Krvavice, koje su se kuhale pola sata, morale su biti masne i poslužile su se pečene s kuhanim krumpirom i zeljem. Obavezna zimsko-proljetna hrana, bila je žulca (hladetina). Za nju su se upotrijebile svinjske ili teleče noge, uši, koža, meso donje čeljusti, jezik i pokoji bolji komad mesa. Komadi mesa su se dali kuhati u hladnu vodu. Kuhali su se polagano, dva do tri sata, ovisno o veličini komada, sve dok meso nije počelo odstupati od kostiju. Za vrijeme kuhanja je voda povrela do tri četvrtine. Komade mesa se izvadilo iz juhe, juha se ocijedila, odstranio se višak masnoće, koji se nakupio na vrhu i juha se ohladila. Višak masnoće se odstranjivao još za vrijeme kuhanja. Ohlađene komade mesa se je stavilo u duboke tanjure i prelilo sa mlačnom juhom. Šumski radnici jeli su p´orbiks i f´orbiks. Za tež´a:ke je biu p´orbiks. / Za fizičke radnike je bio grah sa tjesteninom. F´orbiks je palenta, kojoj se dodao ocat i s´ukanc – kukuruzno brašno kuhano u slanoj vodi. 
Od peciva, je najpoznatija poftica/orahnjača, h´ua:ncete/pohanci… 
Tijesto za kruh pripremalo se u mentrgi, posebnom stolu sa plohom, koritom i ladelcem. U mentrgu se stavilo presijano brašno. Zatim se dodao kvasac (dok ga još nije bilo, upotrijebio se komadić starog kruha) i rukama se zamijesilo tijesto. Kad je tijesto u pokrivenoj mentrgi »vzhajalo«, se još jedanput »pregnetelo«. Zatim se tijesto razrezalo na oblike kruha i pustimo ih da još jedanput »vzhajaju«. Tako pripremljene ih na vrhu razrežemo, namažemo sa stepanim jajčnim žumanjcem i sa drvenim loparom stavimo u krušnu peć. 
Nekad se sijao ječam i sušilo se njegovo korjenje. Samljeveno korjenje ječma, se zatim pražilo u ponvi i kuhala se kava. Kasnije se počela kupovati cikorija i divka. 
Za j´užno je bua skuhaua mau ajmohta. / Za ručak je bila skuhala malo paprikaša.
Pr´a:vjo da m´uore f  k´ašo pr´asec st´at če če bet z´a:k. / Kažu da mora u kašu svinja stati, ako hoće biti dobra. S´uha kr´a:ča pa k´isuo z´i:le s kremp´i:rjauo pal´i:nto. / Suha koljenica i kislo zelje sa krumpirovom palentom.

 
DEJUAJNI PUTRA / IZRADA MASLACA

Za izradu putra se u posudama, kojima su rekli stajanoc, sakupilo mlijeko (oko 50 litara) i ostalo tri dana na toplom mjestu. Na vrhu mlijeka se pojavi vrhnje. Vrhnje se šest dana sakupljalo u posebnu glinenu posudu za zavrnutim vrhom (u´a:tveca, latuca, latvica, uatuca, brn´ina sklejda). Ponegdje su za to imali drveni čebriček. Za sakupljanje vrhnja se upotrebljavala posebna drvena žlica (posnemaunik, posnemanca). Kad je latuca bila puna, vrhnje se stavilo u miteco - stožasti drveni čebrič za izradu putra (žvajkar, putrnica, pinja), sa drvenom špriklom za miješanje. Miteca se napunila do polovice. Mitenjem vrhnje, oko dva sata, ovisno o temperaturi, vrhnje se pretvorilo u putar, a  na dnu mitece ostala je tekućina. Ako se putar skuhao u loncu, dobilo se maslo.
 Za izradu sira, se mlijeko nije pustilo ohladiti, nego su ga u kotlu dogrijali, dodali sirišče, promiješali i pustili pola sata, da se usiri. Za vrijeme sirjenja, dodali su nekoliko kapljica ulja, da bi sir ostao voljan. Zatim su ga ponovno ugrijali i miješali sa razcijepljenom palicom. Kada je sirna masa pala na dno, dali su ju u sirotku i stiskali. Zatim su je dali u krpu, da se je odcijedila. Tada je bila pripremljena za u model, gdje su je samo još posolili i pokrili sa drvenim poklopcem. Svaki dan su je obrnuli. Zorenje sira trajalo je do 45 dana. Za jedan kilogram sira bilo je potrebno do šest litara mlijeka.
Iz odtečene sirotke su napravili skutu, tako, da su je ugrijali. Uz polagano vrenje i miješanje, morala se vrtinčiti na sredini kotla. Ako bi vrela po cijeloj površini, razpala bi, pala na dno i primila se dna kotla. Iz kotla su je uzeli sa penjaricom (sitasto cjedilo) i dali je na cjeđenje u skutencu (platnena vreća), obješenu na rogovilastu palicu na zidu. Kad se sirotka odcjedila, sirotku iz vreče dali su u drveni škaf.  

 

VOČE / VOĆARSTVO

Knjige o voćarstvu, nisu imali, nego je u svakoj kući u selu, barem jedan znao cijepiti voćke. U Zakrajcu se voće sakupljalo u rujnu i listopadu, šljive između 11. i 18. rujna, jabuke između 25. rujna i 5. listopada i kruške tepke između 1. i 10. listopada. Svaka jabuka imala je svoje ime: divjaka pred hišo, kravajka za cesto, japka za zgornjo šterno, zimska kravajka u sušici…U vrijeme Napoleona (1800), svaki momak morao je pred ženidbu zasaditi krušku tepku. U vočnaku (voćnjak) izpod Rezučke hiše, nalazi se jedna takva stara kruška tepka. U gornjekupskoj i čabranskoj dolini rastu razne vrste krušaka: kao npr.: l´ejtna, draban´ica, t´i:pka, ´aušperna, mu´oštarca…

 

 SUŠIVN´CA ZA VOČE / SUŠIONA VOĆA

Dimne sušivnce (sušara) za voće, počele su se graditi oko 1800 godine. U Zakrajcu je svaka kuća imala svoju sušivncu, zidanu iz kamena, sa krovom. Rezučka hiša ju je imala izza drvarnice, gdje su i danas ostali njeni kameni ostaci. U sušivnci, koja je bila četverokutne oblike veličine 2mx1m i imala je ložište za drva, su se sušile jabuke, slive i kruške, najviše od kruške tepke pod cestom. Sušionica je imala pri dnu zidanu peć, koja se kurila izvana, tako da je dim odlazio prosto u zrak. Budući da se voće sušilo brez prisutnosti dima, zadržalo je karakterističnu prirodnu boju, miris i okus. Drvene ladice, u kojima se sušilo voće, imale su dno izrađeno iz tankih letvica, tako da je voće dobivalo potrebno toploto. Za vrijeme sušenja, su se morale ladice stalno pomicati, donje na vrh i obratno. Tako se posušilo oko 5 koševa suhog voća, koje se spremilo u škrinu. Suhom voću reklo se i blj´eček. Poz´ime blj´ečke prof pridejo. / Sušeno voće zimi dobro dođe. R´i:snce se pob´irajo, č´rejšne uob´irajo, hruške pa tr´isejo. / Borovice se sakupljaju, trešnje obiru, a kruške tresu.

 

 

ZBIRAJNI LJEKOVITEGA BILJA / SAKUPLJANJE LJEKOVITOG BILJA

Za liječenje različitih  bolezni  ljudi i životinja, sakupljalo se različito ljekovito bilje: brinje, pelin, polaj, trpotec, kamilica, b´z´k (bazga), lipa, žajb´ (žajbelj), meta, melisa, kislica, rman, risnce (borovice)…, koje se sakupljalo u pletene košarice – cajne. Ljekovito bilje se sušilo na krušnoj peći, na daskama na tavanu, a držalo se u bijelim vrečicama od pamuka. Cvijetovi bazge su se sušili na špagi. Brinove jagode, namočili su u rakiju. Sakupljali su se i orasi, kostanji, lješnjaci i gljive.

  

PAJNE ZA ŽBILE / PĆELARSKI PANJEVI

Gotovo svaka kuća u Zakrajcu imala je žbile/pćele i žbilnak/pćelinjak. Ako je roj pćela završio u visokoj krošnji drveta, imao je pćelar puno posla, da ga vrati nazad u pajn (panj). Prvobitni pajniči (panjevi) bili su iz izdubljenog drveta ili pleteni iz leskovih vitra ili od slame i bili su najprije postavljeni samostalnoi, a tek kasnije u čebelnaku (pčelinjak).

  

KUHAJNI PODGURSKE RAKIJE /KUHANJE "PODGURSKE RAKIJE"

Na rubovima njiva i pašnjaka, rasle su krejhe (vrsta šljiva), od kojih se skuhala Podgurska rakija.
                             Podgursku rakiju su držali u pletenkama.
                                                                                                                   

RUOČNA DEJUA / RUKOTVORINE

Osim poljoprivrede, živjelo se od sjeće drva i rukotvorina, npr. pletenja koševa…U tijeku dugih zima, majstori za izradu domačeg oruđa izrađivali su razne koševe za: krumpir, jabuke, sijeno…grablje, dršce za kose, sjekire i krampe, drvene kibliče, škafe za zelje i druge predmete iz drva. Sami su si izradili ublbank (firštat). Popravljao se razni alat, lonce, kišobrane…krošnjarilo se po svijetu. Krošnjar, je na leđima nosio krošnjarski kufr (kovčeg). Na domačem dvorištu, izrađivalo je apno. Ženski dio kuće je na kolovratu preo vunu, privređivao se lan, radilo se na njivi i hranila stoku. Neki od alata, nabavljali su se u obližnjim kovačijama u Čabru (Urh) i u Zamostu.
Uni uot Koupe so m´ajstre za fl´ike na pas´udje d´ejuat. / Oni sa Kupe su majstori za zakrpe praviti na posuđu.

 

TESARSTVU / TESARSTVO

Simbol tesarske obrti bila je tesarska sjekira. Tesarski alat se kroz stolječa, nije mjenjao. Svaki seljak, morao je biti i tesar, da je popravio: alat, vuz (voz), skije, sanke, tramove na jezbi ili skednju. Tesaru, koji je izrađivao krovove, rekli su cimperman ili cimerman. Krov je najprije sastavio na zemlji. Po kučama je još uvijek sačuvano ponešto od tesarskog alata: sjekira tesača, ročne žage, dleta, svedri, rezivnik…

  

APNARSTVU / VAPNARSTVO

Po kućama Zakrajca, se oko 1930 godine izrađivalo vapno. U tu namjenu se na vrtu izkopala jama ´a:pnarca, u kojoj  se držalo gašeno vapno. Za izradu apna upotrebljavao se poseban kamen škriljevac, koji se u košu na leđima donosio iz obližnjeg Debelog hriba. Škriljevac je morao u apnarici odležati 3 tjedna. Izrada apna je bio naporan posao. Kad se apno zakurilo, kuhalo se 9 dana i 9 noći,  pritome se pazilo, da ne dođe do požara.
´Apnu smo potr´u:šle prejk k´smo h´išo nard´ile. / Vapno smo potrošili, prije nego smo napravili kuću.
Z´s  ´apnom je treba b´ejlet. / Sa apnom je treba okrećiti.

 

UOGLARSKA KOPA ZA VUGELJE / OGLARSKA KOPA ZA UGLJEN

Iako nema podataka o oglarjenju u Zakrajčkom kraju, poznato je da se spretnost oglarenja, prenosila iz roda u rod. Za oglarenje, koje traje oko 20 dana, upotrebljavalo se različito drvo. Tvrdije drvo, kao npr. bukva, davalo je bolje i teže vugelje (uglje). Vugelje se žgalo u okrugloj oglarskoj kopi. U jednu kopu se složilo do 80 kubičnih metara drva, očiščenih zuaganc (cjepanica dugačkih oko 80 cm). U kopi naloženoj sa drvima, popune se sve rupe i gusto prekrije sa smrekovim granama i na kraju sa debelim slojem presijane i vlažne zemlje, da iz kope ne može izlaziti zrak. U tako pripremljenu kopu, se kroz otvor na vrhu stavlja žerjavica i drva. Za vrijeme gorenja, je otvor na vrhu kope zatvoren. Poslije nekoliko dana, sa strane se naprave otvori za dim i plinove. Dim plavkaste boje, znak je da je vugelje kuhano. Raskopavanje kope mora biti postepeno. Jednu od zadnjih oglarskih kopa, moglo se vidjeti u Plešcima. Danas se vugelje upotrebljava u kovačijama i za žar. Sa njim se doseže puno veća temperatura, koja omogučuje obradu željeza. Na slike je jama za uan šešet.

 

UZGOJ UANA / UZGOJ LANA

Lan se obično sijao krajem rujna ili u ožujku. Kad je lan dozorio, izčupao se iz zemlje i pustio 3-4 tjedna ležati na njivi. Položen na njivi, izpostavljen rosi, kiši i suncu, kora stabljike se odvojila od sredice. Lan se u suhom vremenu pokupio sa njive, svezao u snopove i složio pod krov na suho. Dobro posušena lanena stebla, su se u postupku teritve na trlici, zdrobila i odpadnula, a u rukama su ostala samo vlakna za predivo. Vlakna su se zatim razčesavala najprije sa glavnikom (češalj) za čiščenje lanene preje (rifelj), zatim na trlici. Sama preja bila je u zimsko doba. Preja lana povezana je sa društvenim igrama, pjevanjem, pričanjem bajki… Najvažniji alat za preju je bio kolovrat, koji se upotrebljava, još od 16.stoljeća. Kolovrat ima nožni pogon. U Rezučkoj hiši je bilo više kolovrata, od kojih se jedan još uvijek nalazi pored krušne peči u prostoru hiše. Sa kolovratom se je predivo zasukalo u nit. Predica je predivo, koje je bilo zataknjeno na preslici, zataknula za pojas. Sa lijevom rukom je izvlačila predivo, oblikovala ga u nit između svojih prstiju, i navijala na vreteno, kojeg je vrtila desnom rukom. Kad je vreteno bilo puno, predica ga je previla u štrenu.  Jednu štrenu je sastavljala nit iz dvadeset punih vretena. Kad je predivo spredeno u nit i navijeno u štrene, posuli su ga sa pepelom i pustili stati 4-5 dana. Zatim su ga dobro oprali, slijedilo je parjenje i bijeljenje štrena. Štrene su složili u 100-200 litarsku posudu, potresli sa pepelom i nekoliko puta polili sa vrelom vodom. Štrene su parili 7-8 dana, tako da su postale bijele. Posušene štrene su nato savili u klopčič, spreman za tkanje na statvah. U jednoj sezoni su iz lana izradili sukanc za 7 ruha (poplun). Preja se završila u ožujku, kad je počeo rad u polju. Preja lana je zamrla u petdesetim godinama prošlog stolječa. Na slici je jama za sušenje lana.

 

POUHAJNI / LOV NA PUHA

Svaka kuća imala je polšje skrinice, sa kojima su se u obližnjoj šumi lovili polhe.

 

BOŽIČNE JASLCE / BOŽIČNE JASLICE

Božje drvce se zove jer je cijelu zimu zeleno.
Za Buožič j´a:selca nard´imo pot h´ujko. B´ožje dr´ejfce je zatu, k´ je ceuo zimo zelj´enu.  / Za Božič jaslice napravimo pod Božičnim drvcem.

                    

VREJME / VRIJEME

Stari ljudi Zakrajca, znali su prognozirati vrijeme po Loškoj stijeni. Ako se npr. ujutro magla diže uz Lošku stijenu nagore, taj dan če biti lijep, čak vrlo vruč.
Vr´uče k´ uo Petr´uven, nej v´e:č za r´eč zak kedag´ode su´ana  p´ade.  

 

ŠKUOLA / ŠKOLA 

Kad je 1900 godine škola postala obavezna, iz Zakrajca su polazili u školu u Turke, a iz Razloga u Gerovo. Poslije 2. svj. Rata, je bila u Turkima osnovna škola, koja je tada imala šest razreda. Bila su dva učitelja, Božo Križanić i Petar Pajnić. Petar Pajnić je dopodne učio treći, četvrti i peti razred, a Božo Križanić popodne prvi, drugi i šesti razred. U vrijeme Informbiroja 1953 godine, Božo Križanić je za tri mjeseca otišao u vojnu rezervu. Tada je Petar Pajnić učio svih šest razreda, ukupno 72 djece.
 

 KRAJČKE SVIRAČE / SVIRAČI IZ ZAKRAJCA

Zakrajčani su imali dobar sluh za muziku, čemu govori i jedna slika,  gdje su svirači iz cijelog Podgurskog kraja.
Mnogi od njih, još i danas zasviraju na orglice.

 

 

TEPIŠ´N DAN / BLAGDAN NEVINE DJEČICE

Tepišndan je blagdan Nevine dječice između Božiča i Nove godine (28.12.), sa običajem tepiškanja, kod kojeg je dječak, lijepo ukrašenom vrbovom šibom, rano ujutro išao od kuće do kuće i lagano šibao gospodara i gospodinju. K´ je f´antek f  š´išo p´ršiu je gaspad´a:rja s tep´išenco pouahka touku i govuoriu: r´ejšte se r´ejšte, zdr´a:ve ves´i:le, touste deb´i:le, da be dougo žev´ejle, da be v neb´isa polet´ejle /Kad je dječak došao u kuću, počeo je lagano udarati ga šibom, pritom govoreći: riješite se, riješite, zdravi veseli, dobro hranjeni, dugo živjeli i u nebesa poletjeli. Nakon toga je gospodar darivao tepiškarja novčićem, kolačem i suhim voćem - blječkom.

ZORNICE

Božiču su predhodile Zornice – mise za cijelo selo, koje su se održavale rano ujutro. Iz sela, koje nisu imali crkvu, stvorila se pobožna povorka sa glasnom molitvom. Na kraju zornica, pjevala se pjesma: Češčjena se Marija, k´ ajngelske gu´a:s, k´ zajdna vura bije, o Marija, pride punas. / Počaščena si Marija, kao angelski glas, kad zadnji sat otkuca, o Marija, dođi po nas. Lit. Plešci, Marijan kovač, 1987.
Kad je u čabranskoj i kupskoj dolini netko umro, odmah se to javilo zvonaru, koji je to zvonjenjem naznanio selu. Ovisno o tome, da li je pokojnik bio muško, žensko ili dijete, zvonio je drugačije. Zvonio je ujutro, u podne, navečer i cijelo vrijeme sprovoda, osim za vrijeme sprovodne mise.

  

 

 R a z n u

Naj bu mah al vouna samu da so črejva pouna. /
Neka bude mahovina ili vuna, samo da je želudac pun./
Naj bo mah ali volna, samo da je želodec poln.
 

Dok je bocun mukor se fsak´mu butor ko pa je bocun suh je sake zate gluh. /
Dok je bačva mokra si svakome kum, kad je bačva suha svatko za tebe je gluh./
Dokler je sod moker si vsakemu boter, ko je sod suh je vsak zate gluh.
 

U zimsko doba, igrao se ajnc – kartaška igra.
Na ´ajnce be je hu´a:če zg´ebiu. / Na kartama bi i hlače izubio.Za na misu se obuklo odijelo. K´upu se je č´istu ´ajnfoht gvant./Kupio si je vrlo jednostavno odijelo.

Turkošk`  gospud  -  Poslek

Srejd`   prejšn`ga   stolejtja  je več  desitlejtij  predstavlau  posibno  uosebnost  j`  beu   med  l`dmi   spoštovan  župnik   s  Turkov  -  gospud  Poslek,  ki  je  p`ršeu  v  naše kraje  že  pred  drugo  svetovno  vojno.  Zarad`  svoj`h   svobodomis`ln`h   poglidov  je  beu   kaz`nsko  premejščen  v  Turke.  Razglidan,  kot  je  beu,  je govuoreuv  več  jezikov.   Na put  po Uosiv`nšk`   dolin`  je  šeu  zmiron   z  b`ciklon.  Starejš`  Uosiv`nčarj`  se ga posibnu  zmislijo,  kak  je  maševau  za  Florjanovo  (maja)  j`   Ruokovo  (avgusta)  na  Hrvatck`n.  Ker je  beu   ljubitelj  p`tja   j`  glasbe,  j`  dau  p`rpjelat  harmonij  na  kulc`h  s  Turkov,  da  so  uohku   l`di   ob  spremljav`  harmonija  prepejval`  cejuo  mašo.  Tud`  sam  je  duost`   popejvau.  Ja,  znane so b`le  neguve  pejte  maše.  J`   močnu  je  bua   znana  njeguva  pridiga  o  večn`  dilemi,  kaj  je  buo  prej,  kokuš  al`  jajce.
Med  drugo svetovno  vojno,  ko  je  bua  bouniš`nca  p`r  Turk`h,  je spovdival  ranjene partizane.  V  Uosiv`nco  je  huodeu   med  vojno  mašivat,  ko  nej  buo  uosiv˙nšk`ga  župnika.  Zmiraj  je  j`meu   v  žjep`   trdu  kuhana  jajca  j`  pječen  krumpir  ter  j`h  je  dajau  uačn`n  otrokom.  Tud`  je  zbrau  uokul`  sjebe  otroke,  j`h   podv`čeu   o  osnovah  krščanske  vire in  j`h  pr`praveu    na  prvu  svitu  obhajiuo,  ki so ga  otroci  sprejel`  brez  kak`h  posibn˙h   svečanosti.  Starš`  so  o tejm  zvejdli  šele  uod  otrok, da  so b`li  pr`  obhajiuo.  Tud`  je  spovdival   j`  obhajau   l`di  kar  sputoma.  Tak`  so  b`li   pač  vojn`  cajt`.
Župnik  Poslek  počiva  na  turkošk`n  britof `. Na  njeguv`  zajdn`  put`  mu  je  tud`   država  izkazaua  časti,  k`   s`   j`h   je  zaslužeu  s  svoj`n  dejuon.  L`di  z  uobejh  brejgov  Koupe  se še  d`n`s   spominjajo  gospuda  Posleka.
 
Turkoški gospod  -  Poslek
   
Sredi prejšnjega stoletja je več desetletij predstavljal posebno osebnost in bil  med ljudmi spoštovan  župnik iz Turkov - gospod Poslek, ki je že pred drugo svetovno vojno prišel v naše kraje. Zaradi svojih svobodomiselnih pogledov je bil kazensko premeščen v Turke. Razgledan, kot je bil, je govoril več jezikov. Na pot po Osilniški dolini se je vedno odpravil z biciklom. Starejši Osilničani se ga posebno spomnijo, kako je maševal za Florjanovo (maja) in Rokovo (avgusta) na Hrvatskem. Kot ljubitelj petja in glasbe je dal pripeljati harmonij na vozičku iz Turkov, da so lahko ljudje ob spremljavi harmonija prepevali celo mašo. Tudi sam je veliko pel. Ja, bile so znane njegove pete maše.
In zelo znana je bila njegova pridiga o večni dilemi, kaj je bilo prej, kokoš ali jajce.
Med drugo svetovno vojno, ko je bila bolnišnica pri Turkih, je spovedoval ranjene partizane. V Osilnico je hodil med vojno maševat, ko ni bilo osilniškega župnika. Vedno je imel v žepu trdo kuhana jajca in pečen krompir ter jih je dajal lačnim  otrokom. Tudi je zbral otroke okrog sebe, jih poučil o osnovah  krščanske vere in jih pripravil na prvo sveto obhajilo, ki so ga otroci sprejeli brez kakšnih posebnih svečanosti. Starši so o tem zvedeli šele od otrok, da so bili pri obhajilu. Tudi je spovedoval in obhajal ljudi kar spotoma. Taki so bili pač vojni časi.
Župnik Poslek počiva na turkoškem pokopališču. Na njegovi zadnji poti mu je država izkazala časti, ki si jih je zaslužil s svojim delom.
Ljudje z obeh bregov Kolpe se še danes spominjajo gospoda Posleka.
                      
                                                 Društvo Osilniška dolina, Jože Ožura (objavljeno v Osilniški dolini, št. 12, junij 1998)
 

 

Krajčk’  Pilok

Vsak  čuovejk  je po svoje  zan`mif,  samu  poglidat  ga je  tr`ba  s prave strani.   An`  se  nan  močnu  vtis`nejo v spomin, druge poznamo b`lj  površnu.  D`n`s,  k`  nan  cajt`ng`,  radio, televizija  ponujajo  vsemoguče  mistre,  misice, pa športn`ke, polit`ke  j`  nevejn  še  koga, pozab`jo  na znanstvenike, umetnike, humaniste   j`  na  t`ste  naše  prepruste   l`di,  k`   b`   s`   zaslužil`, da pridejo na prve strani.  J`  uo  tak`h   b`  rad`  pisal`,  saj  so  naša  posibnost  j`  tud`  uosibnosti.
V muadost`  se  m`  je  vtis`neu   v spomin  čuovejk, k`  je  živeu   n`k`j  na  obrubj`  naš`ga  dogajanja,  čuovejk,  k`   je  beu   an`n   zarad`  svoje  hibe v posmejh, čepraf  je  beu  prava  dobrič`na,  kak`r  se ga  spumn`m. Tu  je  beu   naš  Krajčk`  Ivok, al`   kratku Pilok, drug`ga   j`mina   nejsmo  poznal`.  Doma  je  beu  z  Zakrajca, oudmaknjene vasice,  iz rejvne  družine, k`  nej  mougua  preživljat  številn`  dec`.  Družina  nej  bua  samo rejvna, dajaua  jo je tud`  dejdna  bolejz˙n  - kustna  tuberkuloza, ki  je  prizadejua  tud`  naš`ga Piloka.
Zdoma  je  šeu  za  vašk`ga  pastirja  v  vas Hrvatcku.  Vasi  so  j`mejle  n`kdaj  vaške pastirje, ki  so  j`h  puačivale domačije po števil` guav  živine  na  paš`. Taku je Pilok  paseu  krave  j`  jeuu  po hišah  različnu  dougu,  odvisnu  uod  števiua  guav  živine.  Spau  je po  sk`dn`h  j`  štalah, rejdku  v hiš`,  d`n`s   t`   jutr`   dr`gej.
Ku  nej beu  na paš`,  uob nedejlah  j`  prazn`k`h,  je pr`šeu  v Uosiv`nco  na guaž`k  al`  pa se je ustaveu  p`r  kak`  hiš`  j`  duobeu  vbugajme. Nej  pruoseu,  l`di  so m`  dal`  kar sami.  Po navad`  se je vseu  v  vjež`,  nej  j`meu  navade, da  b`  šeu   v  kuhno  al`  hišo (d`n`s  dnivna soba). Mau  se je  pogovuoreu  z  domač`m`  j`   s`m  pa  tje  p`rpumneu   »bejšte no, bejšte«.  Puopeuv  je kakuv  guaž`k,  včas`h  tud`  zadrejmau, posibnu  pozim`  al`  ku je  beu  d`ž.
Puolej je  sključen,  s pomučjo  pal`ce, ki  jo  je  j`meu  vidnu  s sabo, uod`šeu   prenuoč`t  na Hrvatcku.  Palca  mu  je  služiua  tud`, da  je  uodgajnau  nadližno  d`co,  k`da   n`sramno   uotročarijo, ki mu je hoteua  vzit`  št`rličo  fuašu  iz  žjepa.  Pal`ca  j`  fuaša  sta  b`li  neguv`  stal`n`  spremljevauk`.  Beu  je  prav`   drobrovuljnež  j`  zatu  se je  uokul`  njega  zmir`n   zbiraua  uotročarija. 
Krajčk’  Pilok
Vsak človek je po svoje zanimiv, le pogledati ga je treba s prave strani. Nekateri se nam vtisnejo globoko v spomin, druge poznamo bolj površno. Danes, ko nam mediji kar vsiljujejo razne mistre in misice, pa športnike, politike in ne vem še kaj, pozabljajo pa na znanstvenike, umetnike, humaniste in tiste naše preproste ljudi, ki bi si marsikdaj zaslužili, da pridejo na prve strani. In o takšnih bi radi pisali, saj so bili naša  posebnost in tudi osebnosti.
V mladosti se mi je vtisnil v spomin človek, ki je živel nekje na obrobju našega dogajanja, človek, ki je bil nekaterim zaradi svoje hibe v posmeh, čeprav je bil prava dobričina, kakor se ga spomnim. To je bil naš Krajčk’  Ivok ali kratko  Pilok, drugega imena nismo niti poznali. Doma je bil iz Zakrajca, odmaknjene vasice, iz revne družine, ki ni mogla preživljati številnih otrok. Družina ni bila samo revna, temveč jo je pestila še dedna bolezen - kostna tuberkuloza, ki je prizadela tudi našega Piloka. Zdoma je šel za vaškega pastirja v vas Hrvatsko. Vasi so imele v preteklosti  vaške pastirje, ki so jih plačevale domačije po številu glav živine na paši. Tako je Pilok pasel krave in  jedel po hišah različno dolgo, odvisno od števila glav živine. Spal je po senikih in štalah, redko v hiši, danes tu in jutri drugje. Ko ni bil na paši, ob nedeljah in praznikih, je prišel v Osilnico na kozarček ali pa se ustavil pri kakšni hiši in dobil vbogajme. Ni prosil, ljudje so mu dali kar sami. Po navadi se je usedel v veži, ker ni imel navade vstopiti v kuhinjo ali hišo (v mestu temu rečemo dnevno sobo). Nekoliko je poklepetal z domačimi in včasih po svoje pripomnil »bejšte no, bejšte«. Srknil kakšen kozarček, včasih tudi zadremal, posebno pozimi ali ko je bilo deževno. In sključen, opirajoč se na palico, ki jo je vedno imel s seboj, odšel prenočit na Hrvatsko. Palica mu je tudi služila, da je odganjal nadležno, včasih kar vsiljivo otročad, ki mu je hotela vzeti štrlečo steklenico iz žepa. Palica in »flaša« sta bili njegovi stalni spremljevalki.
Bil je pravi dobrovoljnež in zato se je okrog njega vedno zbirala otročad.
                                           
Društvo Osilniška dolina, Jože Ožura (objavljeno v Osilniški dolini, št. 14, december 1998 )
 

Mandli, naselje staro več kot poltisočletja!

Vas Weitembach, ki je bila v gerovški župi kočevskoreškega urada (del kočevskega gospostva),
je po urbarju iz leta 1498 znan podložnik Mathe Mandl, ki je imel celo kmetijo (hubo).
Za njo je plačeval 40 soldov
dajatev, kar je enako dajatvam podložnikov Gerova in Malega Loga ali še enkrat več kot so dajali kmetje za celo kmetijo v Smrečju ali Podstenah, manj pa kot v Bosljivi Loki, Osilnici, Čačiču, Ribjeku, Bezgovici.... 
V glasilu »Osilniška dolina« sem že pred desetimi leti (št. 6, maj 1996) napisal,
da so Mandli dobili ime po svojem prvem znanem prebivalcu, ki je bil Mate Mandl.
Naselja Wietembach namreč ni še nihče lociral in sem na osnovi primerjav prišel do spoznanja, da so to današnji Mandli. Podobno so dobila imena naselja Žurge, Žagarji, Bezgarji po podložnikih Surga, Sager in Besgar.
Sicer pa lahko o zgodovini Osilniške doline preberete kaj več v glasilu »Osilniški dolini«, ki ga je začelo izdajati Civilno gibanje za Osilniško dolino in to sedaj nadaljuje Društvo Osilniška dolina, Grintovec 6.                                                                                      
                                                                                  
Društvo Osilniška dolina, Jože Ožura, 21.1.2006



 

 

Na vrh!